"Članovi rumskog sastava Vultures su u svom govoru izjavili da što je veći čovek koji napusti ovaj svet, to veću prazninu ostavlja iza sebe. Frontmen ovog benda bio je Radoslav Slavnić, koji je ovaj svet napustio 22. oktobra ove godine. Praznina koju je iza sebe ostavio je ogromna.
Raša je posedovao izuzetnu snagu, upornost i temeljitost. Bio je veliki borac koliko i čovek. Za nekolicinu susreta tokom nekolicine godina, umeo je da postane bolji prijatelj od mnogih koje viđamo svakoga dana kroz decenije. Velikodušno je delio ideje i savete, bio konstruktivan kritičar, vredno je radio, šalio se, hrabro je stupao kroz život a ćutke nosio svoje breme. Bio je plodan pisac i muzičar, uvek aktivan, perfekcionista. Ostavio je traga u svim životima kojih se dotakao.
Radoslav je rođen 10. jula 1985. godine u Sremskoj Mitrovici, a živeo je i radio u Rumi. Teško je nabrojati sve što je postigao za tri decenije života. Diplomirao je na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju u Beogradu. U saradnji sa studentima FASPER-a je snimio dokumentarni film „Kad porastem biću…“, a sa Nezavisnom Omladinskom Organizacijom Rume je učestvovao u snimanju filma „Drugi On“. Bio je član Srpskog pevačkog društva u Rumi.
Za sastav Vultures je pisao tekstove i pevao. Grupa je iza sebe ostavila dva singla: „Colorado Kid“ i „I’m bad“, album „Vultures“ i split izdanje sa bendom Nudist Island. Poslednja numera koju su Vultures snimili zove se „Main Event Mafia“, i izbacili su je u javnost, pre no što su, zbog ovog tragičnog gubitka okončali rad. Od svojih prijatelja i kolega muzičara dobio je oproštajnu pesmu, koju možete čuti ovde.
Iza sebe je ostavio i znatan (i izvrstan) spisateljski opus. Zbirku priča „Svetlost na kraju ulice“ je objavio 2000. godine, po završetku osnovne škole, a roman „Nemezis“ 2011. godine – i godinu dana kasnije, za izdavačku kuću New Look Entertainment, izdao je prošireno izdanje romana . Priče je objavio u zbirkama „V – fantastične priče iz ravnice“, „Nešto diše u mojoj torti“, „Nešto diše u mojoj tortII“, „Nešto diše u mojoj tor3”, „Najkraće priče 2012“, „Prsten sa one strane sna“, „Đavolji prst”, „HAARP i druge priče o teorijama zavere“, „Iskopane priče”, zatim zbornicima „Kad regent u vinu zapeva“, „Zbornik savremenih ljubavnih priča“, „Prijedorski književni karavan 2014“ i „Volim da letim“, časopisima „Emitor“ (brojevi 482 i 486), „Marsonic“ (broj 5 i 7), „Omaja“ (brojevi 9 i 10) „Libartes“ (oktobarski broj, 2014), UBIQ (broj 15 i 16) i „Kreativni magazin“ (broj 2), kao i na sajtovima posvećenim naučnoj fantastici i hororu.
Njegova priča „Obora: Poslednja generacija“ izglasana je za jednu od pobedničkih na konkursu „Oktobar, mesec horora“ sajta blacksheep.rs, a priča „Od mermera i mesa“ za jednu od pobedničkih na konkursu sajta SF-Serbia.com za peti broj časopisa „Raketla“. Osvojio je treću nagradu na Trećem međunarodnom festivalu poezije i kratke priče dece i mladih „Rade Tomić“ za kratku priču autora u kategoriji do trideset godina i treću nagradu na Šestom međunarodnom festivalu poezije i kratke priče dece i mladih „Joan Flora“ za kratku priču autora u kategoriji do trideset godina. Sarađivao je sa sajtovima „SF-Serbia“, „HellyCherry“ i „RemixPress“.
Njegova poslednja objavljena pripovetka je „Živko”, u zbirci “Tragom srpske folklorne fantastike”. U zbirci Anomalija #2 koja će se uskoro pojaviti naći ćete i njegovu priču „Largo al factotum“. Tokom prethodne dve godine pripremao je svoju zbirku pod nazivom „Rabid Serbia”, ali nije dočekao da je izda.
Radoslavljev opus je bio bogat i kvalitetan, um mu je bio plodan, karakter izuzetan. Na svima nama je da ne dozvolimo da lik i delo ovog velikog čoveka budu zaboravljeni – čitajte, slušajte, gledajte plodove vrednog i posvećenog rada u koji je uložio veliki deo svog života. Svet je izgubio izuzetnog stvaraoca, a mi smo izgubili, pre svega i iznad svega, izvrsnog prijatelja.
"In August of 2008, 22 climbers from several international expeditions converged on High Camp of K2, the last stop before the summit of the most dangerous mountain on Earth. 48 hours later, eleven had been killed or simply vanished into thin air. Like a horror movie come-to-life, it was as if the mountain began stealing lives, one climber at a time.
One such climber was the fun-loving, friendly Ger McDonnell, the first Irishman to summit K2. Faced with a moral dilemma after finding three climbers tangled and struggling in K2's perilous "death zone", Ger defied the climber's code and attempted to help his fellow climbers descend. This is as much Ger's story as it is an homage to the fearsome power of nature."
Evo prilike da se podsetimo jednog zaista neuobičajenog dokumentarca o bostonskoj HCpunk sceni. Znači pored standardnih intervjua sa članovima bendova, ovde ćete moći da vidite i realne snimke brutalnih uličnih tuča, zatim nereda, haosa na krcatim koncertima, a tu je naravno i priča o tradicionalnom višedecenijskom rivalitetu sa NYC scenom. Dakle, ko ovo još nije pogledao zna se, jer film više liči na šokumentarac nego na klasičan music documentary. :)
"From the first punch to the last chord," Volume II delivers a non-stop, in your face, visual and auditory glimpse into the dark and violent world of underground hardcore and punk rock. Featuring live performances and interviews from such bands as Blood for Blood, Death Before Dishonor, and Righteous Jams, and featuring never-before-seen footage from bands such as Wrecking Crew, In My Eyes and Ten Yard Fight, this sequel DVD has, in many eyes, already proven itself to be the hardest and most graphic look at the hardcore scene ever. Backed with exclusive interviews by founding members of Boston's notorious F.S.U. gang and scored by a soundtrack of some of Boston's hardest music, Volume II, tells the story and history of Boston hardcore from past until present."
"Salad Days: A Decade of Punk in Washington, DC (1980-90)" examines the early DIY punk scene in the Nation's Capital. It was a decade when seminal bands like Bad Brains, Minor Threat, Government Issue, Scream, Void, Faith, Rites of Spring, Marginal Man, Fugazi, and others released their own records and booked their own shows-without major record label constraints or mainstream media scrutiny. Contextually, it was a cultural watershed that predated the alternative music explosion of the 1990s (and the industry's subsequent implosion). Thirty years later, DC's original DIY punk spirit serves as a reminder of the hopefulness of youth, the power of community and the strength of conviction."
Bio sinoć na koncertu Elvisa Jr. Kurtovića na splavu Knjaz kod Bloka 45. Pojavio se tamo sat vremena pre početka jer je koncert bio najvaljen za "posle 22h" pa sam se nadao da će nastup početi najkasnije u 22.30 jer ipak poslednji autobus iz blokova za centar kreće u 15 minuta pre ponoći, i ako taj propustiš posle možeš komotno da se slikaš, jer tek od 4 izjutra kreću prvi busevi. Ali avaj, gazda splava vodi neku suludu lokal-patriotsku politiku, te mu koncerti kreću tek od 23h, tako da sam ubo samo pola sata svirke a onda brže bolje pretrčao jedno kilometar i po uz obalu Save da bih stigao na okretnicu autobusa. No dobro, šta da se radi, jer sudbina je moja kleta što živim skroz na suprotnom kraju grada, a i Beograd još nema metro niti je u planu bilo kakva gradnja, tako da sam prinuđen da svaki put riskiram jer ipak poslednji put sam gledao Elvisa pre jedno 5 godina te je red bio da se obnovi gradivo a i da vidim mog jarana i brata Rizu, boganeubio.
Kada sam stigao na splav sve je već uveliko bilo krcato. Po mojoj proceni jedno 150 ljudi se naguralo u onaj zaista skučeni prostor, sa sve stonim fudbalom i tako tim zajebancijama. U startu sam snimio da tolika masa ljudi nikako nije tu došla zbog Elvisa, već iz razloga što su redovni gosti, a i kontam da žive u blokovima tako da kad se odvale od alkohola mogu komotno peške kući a ne da cimaju volan preko mosta do centra ili već gde. Ali naravno da je bilo i ljudi koji su došli radi koncerta, samo su bili u velikoj manjini od oko 30 do max 40 duša i to iz fazona "kvalitet, ne kvantitet". Dakle prava ona klupska pank svirka gde se igra za raju i zanemaruje taktika, a još je i ulaz bio slobodan, tako da kontam da je Rizo imao dil s gazdom il' po principu honorara il' po procentu od zarade na šanku što nikako nisu neke sad bahate pare da bi se samo od toga moglo živeti.
I tako, došao sam skroz solo pa pošto nisam izvalio nikog poznatog osim Rize i gitariste, čitavih sat vremena sam sedeo solo za šankom i dojio to jedno pivo, u prevodu gustirao da mi potraje jer u protivnom bi se žešće smorio. Jedino što je vadilo stvar je bila muzika koju su puštali, dakle isključivo onaj sirovi rokenrol od Bily Idol-a do The Who, što se odlično uklopilo jer je Elvis J. Kurtović na prvom albumu iz 1984. obrađivao njihov veliki hit "Pinball Wizard" u meni jako dragoj pesmi pod nazivom "Ćiza wizard".
Inače, pre nego što sam krenuo na koncert čuo sam se sa drugarom koji je pohodio al' bukvalno svaki koncert Elvisa koji je održan diljem Srbije posle 2000-te, pa mi je lik rekao da ovaj put ipak neće doći jer se malo zasitio koncerata a i zna set listu bukvalno napamet, te mi je rekao aj se kladimo da će početi svirku sa "Jugo 45". I zaista, tako je i bilo, jer "Jugo 45" je zapravo Rizina DIS-obrada Sejine istoimene pesme sa albuma sarajevskog Pušenja "Agent tajne sile" iz 1999. Znači prvo je Sejo Sexon napravio pesmu iz ugla ljudi koji su ostali u Sarajevu i okolini tokom rata, a onda ga je Rizo "disovo" uz izmenu delova teksta kao neko ko je bio primoran da napusti Sarajevo i naseli se ko izbeglica u Beogradu, tako da je jako zanimljivo poslušati obe pesme jer se tačno izvaljuje da se radi o dve skroz različite percepcije što je samo još jedan u nizu eksplicitnih dokaza da je u tom ratu svaka medalja imala dve strane, a ne kako se propagiralo širom sveta da je isključivo jedna strana bila agresor a ova druga nevina žrtva. Dakle, nikad ništa u istoriji nije bilo crno-belo pa ni taj užasni rat, tako da možemo da govorimo samo o jednom globalnom sivilu. Poneo sam kamericu da snimim par pesama, ali pošto na "bini" nije bilo reflektora niti bilo kakvog jačeg osvetljenja, ništa se nije moglo videlo na kameri, te vam u tom smislu prilažem snimak obrade Juga 45 sa prošlogodišnjeg koncerta u Šapcu, i to u skroz odličnoj rezoluciji i na visokoj bini.
Pošto Rizo na koncertima svira i predratne hitove Pušenja usledio je mali zajebantski monolog kao uvod u kultnu new primitives himnu "Anarhija all over Baščaršija", posle koje su svirali još i "Ćiza Wizard", zatim meni omiljenu pankericu "Kad se babo vrati kući pijan", pa onda još jednu obradu Pušenja "Šeki is on the road again", da bi tu skontao da je već 23.30 i da mora da trčim nazad na bus. Kada sam prešao sa splava na obalu jako lepo se u daljini čuo zvuk benda pa sam tako trčeći odslušao još i pola od takođe mnogo jake numere sa prvog albuma "Baščarši Hanumen", i bilo mi je jako žao što nisam mogao ostati do kraja koncerta jer su svirali kako sam čuo bar još sat i po, ali ko što rekoh, sudbina je moja kleta što u Srbiji za mnogo kraće vreme možeš da stigneš od Beograda do Novog Sada nego iz blokova na Vidikovac. Al' šta da se radi, tako je kako je, neću da se žalim, jer čak i samo 6 pesama je meni dovoljno da snimim situaciju i da mi bude OK. Za kraj bi se još samo zahvalio Rizi što kao poslednji Mohikanac fanatično održava taj poslednji plamen novog primitivizma na teritoriji bivše Juge. Živeli! :)
Sticajem suludih okolnosti sinoć sam konačno imao priliku da pogledam dugo očekivani dokumentarac "Limunovo Drvo", u režiji jednog od retkih srpskih dokumentarista, Branka Radakovića, čiji rad pratim od 2010. kada sam pogledao njegov zaista odličan film "Glas Božiji u narodu" a čiji rivju takođe možete pročitati na ovom blogu.
Dokumentarac o beogradskom bendu "Limunovo Drvo" u kome su svirali Milan Mladenović i Dragomir Mihailović Gagi nikako nije film koji će vas kupiti svojom montažom, kamerom, fotografijom i tako tim "tehnikalijama", jer to na prvom mestu nije komercijalan film. Dakle, radi se o D.I.Y. pa može se slobodno reći punk ostvarenju, gde će vas mnogo više oduševiti fanatizam autora i sama tema filma nego "upeglanost" kakvu smo inače navikli da gledamo po domaćim dokumentarcima koji se bave kultnim bendovima poput onog skupog i izvikanog o EKV-u u režiji Dušana Vesića ("Kao da je bilo nekad").
Za razliku od svih tih proslavljenih filmova ovaj je rađen skroz d.i.y. sa ultra oskudnim budžetom, čisto da se pokriju najosnovniji troškovi, ali zato sa neverovatnim entuzijazmom koji me neodoljivo podseća na one sulude rane radove Wernera Herzoga, pa se tako savršeno uklapa u priču podatak da je Branko ceo film snimio pozajmljenom kamerom i da je sve to trajalo čitave 2 godine. Dakle, čitavu ovu akciju uključujući i scenario je izveo jedan čovek solo i za to je zaslužio samo full respect od mene, jer svi ostali akcijaši u Srbiji zbrzaju te dokumentarce za par meseci, a što je naravno posledica neozbiljnog shvatanja i odnosa prema dokumentarnom filmu u Srba, pa su stoga dokumentarci skroz nepravedno marginalizovani u korist igranih filmova i pored toga što se u poslednjih 15 godina pokazalo da je domaća kinematografija skroz prsla. Naime, snimljeno je zaista krdo filmova a samo za dva do tri može da se kaže da su zaista dobri, dok su svi ostali blago rečeno blam i bezveze bačene državne pare.
Znači, ovo definitivno nije običan film, niti je priča o korenima EKV-a ili novog talasa. "Limunovo Drvo" nam rađe daje uvid kako bi zapravo izgledao dokumentarac Sonje Savić o "Šarlo Akrobati" da joj percepcija nije bila iskidana surovim autodestruktivnim načinom života. Ovaj film takođe nećete gledati da bi se divili montaži ili fotografiji, jer to nikad nije ni bio Brankov fazon. Dakle, ovaj rad se gleda na prvom mestu zbog neverovatne količine informacija iz prve ruke, zatim raritetnih audio snimaka i fotografija benda, i naravno svedočenja jako bitnih pojedinaca sa domaće alternativne muzičke scene o jednom naizgled skroz zaboravljenom bendu s kraja 70-ih. I ovde se tačno čuje kolko je zvuk benda uticao na pank scenu iako ga svi svrstavaju u neku vrstu hard-roka, jer sve one pesme za koje sam ranije mislio da su tipične Kojine umotvorine, sad se ispostavilo da su zapravo Milanove, iako je vladalo mišljenje da je Koja bio isključivo vezan za taj "BES" u Šarlo Akrobati, a Milan više za eksperimentisanje i "BOL". Najbolji primer za ovu moju tvrdnju je surova stvar "Oko moje glave" sa kultne kompilacije "Paket Aranžman", za koju sam ranije bio ubeđen da je Kojina muzika na Milanov tekst.
- Koja i autor Branko Radaković -
Naravno, ima film i svojih "mana", jer već sam čuo kako neki dovode u pitanje relevantnost pojedinih ljudi koji se pojavljuju. I zaista, mogu vas privatno nervirati određene face, kao što mnoge nervira npr. Pajkić i tako neki novinari i kritičari, ali priča je takva pa je takva i tu nema prevare. Jer što bi toliki ljudi hvalili tamo neki klinački bend samo zato što je u njemu svirao Milan? OK, aj da kažemo i da postoje određeni pojedinci koji bi se ponašali tako slepo idolopoklonički, ali sam zato na drugu stranu 101% siguran da Koja nema šanse da bi tome podlegao, tako da Koja u neku ruku solo overava autentičnost cele ove priče, a da uopšte i ne slušamo šta pričaju drugi prepoznatljivi likovi iz tog perioda poput Švabe i Gileta.
- izvalite Koju u publici :) -
Najzanimljivija je svakako priča preživelih članova benda i tu autoru zaista skidam kapu jer je uspeo da ih navata bukvalno s koca i konopca, tako da svako ko drži do sebe, ko zaista voli taj domaću zvuk 80-ih, jednostavno mora pogledati ovaj film, jer bez "Limunovog Drveta" ne bi bilo ni Šarla, ni EKV-a, a može se slobodno reći ni "Discipline" tj. suštinske kičme čitave beogradske scene 80-ih.
Inače, kolko sam informisan, film je za sada u Srbiji imao samo dve projekcije i to u Zaječaru (u okviru "Gitarijade") i u Somboru, a kako čujem ovih dana su održane i čak tri krcate projekcije u Zagrebu gde je iznenađujuće dobro prihvaćen, tako da bi neko mogao skroz opušteno da zaključi da se istorija ponavlja, jer početkom 80-ih po nekim svedočenjima beogradski novotalasni bendovi su daleko bolje prolazili u Zagrebu nego u Beogradu, i obratno.
Naravno mnogi će se zapitati kako to da film nije premijerno prikazan u Beogradu, jer ipak se radi o prvenstveno beogradskom bendu, pa sam logično postavio pitanje autoru o čemu se tu zapravo radi i evo šta mi je napisao:
"Mnogi bi po navici film odmah da pogledaju na internetu, ali zar nije bolje da ga prvo vide u bioskopu? Naravno, za one koji nisu u mogućnosti biće ga i na netu jer to je neizbežno, ali tek kada obiđe sve bioskopske sale i festivale. Red bi bio da se ispoštuje prirodna procedura jednog dela, pogotovo zato što ga niko sem samog autora nije finansirao. Upravo iz tog razloga ne mogu da ga pustim tek tako, jer bilo bi lepo da snimim još neki film posle ovoga, ali to nikako neću moći ukoliko svi drugi osim mene budu uzeli kintu. A što se tiče beogradske projekcije, verovali ili ne, za sad me još niko nije zvao ni na jedan festival, što naravno ne znači da neće u budućnosti, samo treba imati malo strpljenja."
"Priča o kultnoj muzičkoj grupi "Limunovo drvo" koju su 1977. godine osnovali u Beogradu Milan Mladenović, Milan Stefanović i Dragomir Mihailović, a koja se raspala 1980. godine. Dvojica, danas živih, osnivača benda i njihovi prijatelji sa kojima su sarađivali, prisećaju se tog kreativnog razdoblja. Iako nisu objavili nijedan album, kroz svedočenja mnogobrojnih poznatih novinara, ličnosti iz sveta rok muzike i umetnosti, razotkriva se zbog čega je "Limunovo drvo" jedan od najvažnijih srpskih muzičkih sastava. Sve to, potkrepljeno je i unikatnim snimcima sa njihova dva koncerta (jedan je iz 1978. a drugi iz 1979. godine) na kojima se jasno čuje neponovljiva energija i originalni autorski pečat."
Učestvuju: Nebojša Pajkić, Milutin Petrović, Branimir Lokner, Srđan Gojković, Dušan Kojić, Momčilo Rajin, Zoran Lesendrić, Ljubomir Jovanović, Petar Janjatović, Zoran Radomirović, Dragomir Mihailović, Dubravka Marković, Miroslav Dukić, Vladimir Janković, Dušan Vesić, Sandra Rančić, Milan Stefanović, Jadranka Janković, Ivan Ivačković, Aleksandar Žikić, Dragan Ambrozić, Ivana Kronja