Dosije Ghoul

MOŠA!!!

Najbolje da ću bilo kome ovde da pravim reklamu.

Dobrovoljno umro (2009)

Director:
Branko Lazić

"Dokumentarni film "Dobrovoljno umro" u produkciji RTRS-a je priča o Radi Radivojcu koji je kao dijete preživio stradanja u ustaškom logoru Јasenovac. Јula 1942. godine po završetku ofanzive na Kozari, u ovoj logor zatočeno je 12.236 djece, otete od roditelja, bez ikakvih uslova za život. Samo nekolicina djece preživjela je strahote ovog pakla. Među njima bio je i i Rade Radivojac."

I was just a child (2010)

Director:
Branko Lazić

"During the World War II in bereaved Europe there were hundreds of camps for liquidation of undesirable nations. But only in the quislingian Independent State of Croatia were founded camps for children of Serbs, Gypsies and Jews. Camps: Sisak, Jastrebarsko, Gornja Rijeka...Through this camps have passed 20 000 children. Only few survived. Good and brave people has helped them.

Documentary film "I was just a child" is a story about the man, who has rescued 30 children from certain death from the concentration camp Gornja Rijeka during the World War II, risking his own life. 14 years old Miloš Stanišljević was 1942 on his way to find his brothers, who have been taken to a concentration camp. He has not found his brothers but he has succeeded to rescue other children, sentenced to death. Some of those children are still alive. And they remember...

Most of us remember our childhood friends of our childhood games. For those camp-children a game was an escape from death."

Jadranka Stojaković - Koncert u beogradskom SKC-u 12.09.2008.

Bootleg snimak koncerta u beogradskom SKC-u 12. septembra 2008. Inače to je prvi koncert koji je Jadranka održala u Beogradu još od odlaska u Japan krajem 80-ih.

Jadranka Stojaković, poznata bosanskohercegovačka i jugoslovenska kantautorica, juče je u Banjoj Luci sahranjena sa gitarom dok su grobljem u banjalučkom naselju Vrbanja odzvanjale melodije njenih pesama. Jadranku su na večni put ispratili mnogobrojni prijatelji, rodbina, kolege i poštovaoci.

Brojni muzičari i pozorišni radnici na komemoraciji u Narodnom pozorištu u Sarajevu oprostili su se od Jadranke.

U organizaciji Asocijacije kompozitora i muzičkih stvaralaca (AMUS), njene kolege muzičari i pozorišni radnici odali su joj počast minutom ćutanja uz stihove poznate pesme "Sve smo mogli mi".

Salu Narodnog pozorišta u Sarajevu, uz prigušena svetla, ispunila je tišina, uz pokoji jecaj. Na platnu su se smenjivale fotografije iz života Jadranke Stojaković, a pozorišne daske, uz postavljenu gitaru, bile su prekrivene laticama belih ruža.

Njena prijateljica iz tinejdžerskih dana Ismeta Dervoz, muzička urednica i producentica, podsetila je na mladalačke dane i druženje sa preminulom Stojaković. Istakla je kako je Jadranka Stojaković bila nadaleko poznata po svome osmehu, koji je krasio i u najtežim životnim situacijama.

"Jaca je moja životna drugarica, ona bi rekla: jaranica. Da vidi i čuje sve ovo, mi bismo čuli kako kaže: boničko, ne pretjeruj. Ona je osoba koja je u moj život došla kada je meni bilo 14, a njoj 17 godina. Upoznale smo se na sceni Doma 'Vaso Pelagić' u Sarajevu. Na jednoj takvoj fotografiji ovih dana, koju sam vidjela, Jaca i ja se gledamo i smijemo se. I uvijek smo se smijale, i onda kada je bilo teško i meni i njoj, kad bismo se pronašle, to bi završavalo smijehom. Ona je osoba koja uvijek vidi samo dobro u ljudima, samo dobro u budućnosti, koja svima želi dobro", rekla je Dervoz suzdržavajući suze.

Podsetila je kako Stojaković nikada neće i ne sme biti zaboravljena te kako će njene pesme ostati kao trajna uspomena na jedno vreme.

"Pamtim njene kasnonoćne pozive iz Japana, zvala je samo da pita kako je raja, ima li sudžuke koju ona voli i da kaže da su procvjetale trešnje u Japanu. Ona je neodvojivi dio života cijele jedne generacije. Draga Jadranka, sad si tamo gdje ćeš s anđelima pisati neke nove pjesme. Naučila si nas kako se voli život, kako se uvijek čuva osmijeh na licu, uprkos svemu. Ne pozdravljam se, ne opraštam se, samo kažem: doviđenja", rekla je Dervoz.

Jadranka Stojaković je preminula u 66. godini u Banjoj Luci nakon duže bolesti u noći sa 3. na 4. maj ove godine. Duže vreme je bolovala od amniotrofične lateralne skleroze, a preminula je banjalučkom Specijalnom centru "Ivan Pavao II" Dom za starije osobe."

Chetnixploitation revolution: Back on the map (2016)

Dok ste se vi ovde zajebavali i dangubili, prodavali Kosovo, drkali te telefone ko nenormalni, glasali za Vučića, igrali se demokratskih izbora gde demoktratije nikad bilo nije niti će, putovali po Evropama sa naglaskom na Amsterdam, mi smo braćo krvarili gaće za majčicu Srbiju još od 2010. E, sad smo napravili i FB stranicu i ništa više neće biti isto. Stop holivudskoj satanizaciji Srba, stop Branđelini, stop filmovima u kojima su Srbi prikazani kao natural born zlotvori a svi ostali kao nevine i naivne žrtve, jer ništa na svetu nije crno belo, ima nešto i sivo. Nećemo stati dok i poslednji šiptarski film finansiran američkim novcem ne prikoljemo ovim našim četničkim nožem kojeg svaki pravi Srbin ima barem po jedan u takvoj vrsti filmova.

Jer Srbi vole da kolju, to nam je nekako u tradiciji, i čim vidimo slobodan vrat mi se nesvesno vatamo za isti taj nož i vršimo radnju. E sad dal' je u pitanju svinja, kokoš, čovek ili međed nama je to totalno svejedno, bitno je samo da krv lipti, da sve pršti. Koljem dakle postojim - definicija je svakog čestitog Srbina patriote, a scena gde Srbin (koljač) nema flašu rakije u drugoj ruci je scena koja u realnom (filmskom) životu ne može da opstane po zakonima fizike, jer kao što ona jabuka pod uticajem gravitacije padne Njutnu na glavu, tako Srbin kad vidi žene, decu i starce on automatski kolje i siluje. I aj' sad dal' je ona jabuka sama kriva što je pala na zemlju ili je za to ipak odgovorna gravitacija? Prosudite sami jbga. Ne može se protiv zakona prirode, ne mere nikako, i nema šanse da ubediš lava da ne treba da pojede gazelu jer to navodno nije moralno ili nije fer, jer lav ne poznaje moral, takvo nešto jednostavno ne postoji u njegovom svetu, on samo radi ono što i svaki drugi lav radi. E tako i Srbin kolje a svet ga osuđuje. Svet ne razume Srbina i samim tim Srbin strada ni kriv ni dužan. To je vazda tako bilo kroz istoriju, od kad je sveta i veka.

Al' Srbina neš promeniti tako što ćeš da ga kazniš, Srbina mora da ubiješ da bi ga zaustavio, ali to pučina ne kapira, ne poznaje Srbina ko što ne poznaje ni Šiptara koji je daleko zajebaniji i prepredeniji igrač, zato nisu ni svesni kako će to da im se obije o glavu, jer budimo realni, ko najbolje poznaje Šiptara? Pa samo Srbin...i eventuano Makedonac i Grk, a svi ovi ostali će da ga upoznaju tek kad bude isuviše kasno, tek kad im uđe u svaku njihovu državicu, u svaki grad i ulicu, u svako školsko dvorištance, u svako pozorištance "Puž", u svaki dom i postelju, da podeli dečici paketiće iako nije Božić. Al' ne možeš ni tog Šiptara osuditi zato što su ovi debili, Šiptar samo radi ono što su i njegovi preci radili ko zna kolko vekova unazad. On krene pa ako ga niko ne zaustavi prođe tamo gde je najuže i nastavi dalje, jer Šiptar ti je ko perpetum mobile, ko oni najnoviji roboti što ako naiđu na prepreku na svom putu udaraće okolo ko muva bez glave sve dok je nekako ne zobiđu i tako u nedogled.

E baš iz tog razloga je Srbin jedini lek za Šiptara, i ako ovi sa zapada to uskoro ne skontaju ode im Evropa dođavola, jer Šiptar je već tamo na svim pozicijama, i samo čeka na znak matičnog mravinjaka pa da krene u finalnu akciju. I dok Amer vamo maltretira i ponižava Srbina, u isto to vreme Šiptar ulazi u svaki njihov topli dom i ljudima spušta zavese, tačno ko onaj Pklat iz pesme Zabranjenog Pušenja. Uostalom poslušajte tu pesmu ako meni ne verujete. Malo sam skreno s teme, al' kao da nisam, jer to je ista ta tema koju vrtimo u krug već vekovima. Dakle, samo gledajte šta će dalje da se dešava, sve karte su odavno podeljene. Kranja vremena su došla. Mark my words.

CHETNIXPLOITATION

Opet sam u centru pažnje, mediji me masovno traže, "lepotice" vlaže kada jedno slovo kažem...

Ajme, iziša je velik tekst o meni na komšijskome blogu juče, znači ja veću počast u svome životu doživia nisan. I jako je duhovito napisano, lik je pravi redikul, te se svak može pronać i uživat ka što ja sad sedim na Rivi, đankam se u nogu i uživam u pivi, ku'iš? Milina jedna, cili život mi je proša prid očima, sa mnom su bili i pape i dida, i cila moja Torcida iz Siromašne. Sad znan da sam se ima rašta rodit i srićan san nekako, jebagati. Pozdrav svima iz Splita u Beogradu. :)
 

Evo samo početak teksta kao neki uvid, a ostalo čitajte preko linka jer ima dosta doista lipih fotki za vidit:

"Voleo bih da ne moram da pišem ovo što sledi – naime, imao sam za danas spreman prikaz jednog odličnog dokumentarca (sa Gulovim pečatom, ni manje ni više!) – ali taj dokumentarac će morati da sačeka svoj trenutak pred jednim dokumentarnim hororom kojim sam danas, neplanirano, prinuđen da se bavim.

Prinuđen, kažem, zato što sam ja sa Pandžom jednom zauvek završio bilo kakvu komunikaciju i odnose još pre nekoliko godina: kao što znate, jedno vreme smo, nekad davno, bili dobri, čak i sarađivali, pa smo se posvađali, pa je jedno vreme bila „ratna staza“, pa smo onda kao „izgladili“ odnose – ne u smislu pomirenja i druženja, ali barem neke vrste neformalnog „ugovora o nenapadanju“, ali onda je njega opet u'vatilo ono njegovo, pa je pre godinu-dve opet ničim izazvan počeo da me proziva i da širi kojekakve laži i podmetačine o meni na fejsbuku i drugde, pa sam ga anfrendovao i blokirao i prepustio ga njegovoj tužnoj sudbini. I nisam se osvrtao na njegove provokacije, sve do danas kad je, pored ostalih svojih laži i budalaština, pao na svoje najniže grane do sada, iz čista mira na jednom forumu blateći čak i mog pokojnog oca. Jeste, dotle je to njegovo došlo..."

- Niška Banja oštar greben, dođeš nevin...u šumu na fuka -

Za nastavak teksta kliknite OVDI

Jadranka Stojaković 1950-2016

Otišla i naša Jaca bogjeneubio, sad definitivno niko više vredan ostao nije na ovim ubogim prostorima u zemlji seljaka. Danas slušam samo pesmicu "Čarobnjaci", ta joj je bila omiljena, i uvek se radovala da je svira, a pošto većina ljudi nije čula za tu pesmu svaki put kad bi bio bis, ja sam na kvarno vikao ko manijak "Čarobnjaci, Čarobnjaci" i ona bi me naravno čula u onoj graji i samo bi se osmehnula i počela da svira. Bilo kako bilo, nikad više na ovim prostorima nećemo imati tako jaku ženu, tople duše, koja tolko dobro svira gitaru i komponuje. Činjenica. A bukvalno svi su je cenili, svi od Vardara do Triglava pa sve do Japana. I to se najbolje pokazalo kolko je ljudi vole u ovih par poslednjih godina kad je bolest uzela maha i onemogućila joj kretanje bez invalidskih kolica. Znači svi živi su došli da je posete u Banjaluku u taj dom za stare, nema ko nije bio, možda samo onaj koji se rodio mnogo posle tog vremena kada je ona bila popularna u Jugi te stoga ni nije imao priliku gde da čuje njene pesme.

Inače, bio sam na svim njenim beogradskim koncertima od kad se vratila iz Japana 2008. Imam čak i par ploča, i smatram je za našu najbolju kantautorku i izvođačicu sevdalinki. Izdala je i autobiografiju pre jedno pola godine. To je poslednje što nam je poklonila nažalost.

HAIL JACA!

"Rođena je 24. jula 1950. godine u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini, studirala je Akademiju likovnih umetnosti u Sarajevu, a muzikom je počela da se bavi obradom sevdalinki i izvođenjem pesama Alekse Šantića i Desanke Maksomović.

Učestvovala je na brojnim muzičkim festivalima bivše Jugoslavije i bila je velika zvezda jugoslovenske šansone. Njene pesme poput "Sve smo mogli mi", "Što te nema" i "Ima neka tajna veza" spadaju u najveće muzičke hitove na ovim prostorima.

Stojaković je radila i muziku za dečje televizijske emisije, napisala je uvodnu temu 14. Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine. Od 1988. godine živela je u Japanu, do 2012. godine, kada se preselila u Banjaluku.

Bolovala je od multiple skleroze. Posljednje dve godine provela je u Domu za starije osobe "Ivan Pavao Drugi" u Banjaluci. Datum i mjesto sahrane biće saopšteni naknadno."

...otišla je ali samo da bi se iznova vratila, kao sunce što zađe naveče pa se kad zora zarudi ponovo rodi...