Bilo mi je devetnaest godina, kad sam je ne baš tolko slučajno primetio u masi. Po platou ispred filozofskog fakulteta pratio sam njen lik dok se gurala kroz euforične studente. Znao sam da sam je već ranije viđao, i to jako često, jer smo se istim autobusom svaki dan vraćali iz škole. Ona je silazila na Banovom Brdu a ja bi nastavljao dalje put južnih predgrađa. Plave kose, skroz na kratko ošišana, mršava i visoka, bila je i te kako upadljiva u krcatoj 23-ci, ali znam da me nije izvalila iako sam manijakalno zverao u nju. Dok je bus nastavljao dalje ka Vidikovcu gledao sam kroz prozor kako hitrim korakom silazi niz ulicu pored O.Š. Josif Pančić i vazda se pitao gde li živi. Trajalo je to tako par godina, zapravo svo vreme dok smo išli u srednju školu, ona u 3. beogradsku gimnaziju a ja u četvrtu. Čak se ispostavilo da smo i isto godište, ma sve se fino poklapalo, ali nikad nisam skupio hrabrost da joj priđem, tako da je sve ostalo na pogledima al' samo s moje strane, da niko ne vidi.
Uglavnom velika sam ja pička bio tih godina, nikad curama nisam prilazio već su isključivo one mene birale, tako da se ništa nisam pitao. Ali ovo je sad bio skroz novi set na početku 1997. godine, jer smo oboje bili brucoši a studentski protest je trajao već mesecima, tako da sam imao priliku svaki dan da je stalkujem i da usput smišljam plan napada, plan konačnog rešenja. Doduše, bio sam već s jednom curom sa Ceraka koju sam isto tako upoznao u toj masi, ali se to jako loše završilo pred novu godinu, pa sam bio skroz sjeban, sa lažnim obećanjem sebi da neću dozvoliti da mi se to ponovi. Uglavnom taj izvikani protest najmanje pamtim po nekakvim studentskim zahtevima i sranjima a najviše upravo po tim očijukanjima sa vaistinu prelepim devojkama koje su tad pohodile beogradski univerzitet. Tada sam još bio nevin što se alkohola tiče, ni pivo nisam popio, al' sam se zato satirao trodonima već jedno godinu dana u komadu, pa sam non-stop bio ko na spidu i u euforiji, što mi je i te kako pomoglo da izdržim te svakodnevne forsirne marševe koji su nekim danima tukli i po 10 kilometara ladno. Sad kad se toga setim uopšte mi nije dobro, prosto ne mogu da verujem da sam toliko pešačio ko manijak. Al' jbga, mladost ludost, pa još gas do daske u vidu hemije i to ti je to, nema dalje.
I tako, vrebao sam ja tu curu danima, i ku' ću, šta ću, odlučim jedared da joj priđem pa kud puklo da puklo. Naravno, tu opet uručujem zahvalnicu trodonima, jer bez njih nema šanse da bi to odradio. Snimim je s jaranicom na uglu kod Rektorata, dovatim neke pank fanzine što smo tada valjali i nogu pred nogu, bez ikakvog blama: Zdravo, ja sam Bojan, evo ti ovo pa ako te zanima daj mi adresu da ti pošaljem još tog sranja. I ladno mi riba da kućnu adresu. Ajme. I ja uvatim sutradan i napišem joj pismo, i ona mi odgovori posle nedelju dana, pa smo tako razmenili još 2-3 pisma dok se nisam osmelio da joj zatražim broj telefona. I onda je pozovem i nađemo se na Brdu, i u onom parkiću pored obdaništa se odma' smuvamo, a ja srećan ko malo dete, jer to mi je bio prvi put u životu da sam ja izabrao curu koja se baš meni sviđa i kao napravio taj prvi korak.
Tijana se zvala...pa i dan danas se valjda tako zove, mada trenutno živi valjda na relaciji Zagreb-Italija, jer joj je keva iz ZG-a, tako da je baš dugo nisam video, preko 10 godina. I tako ja sa Tijanom tih mesec dana kolko smo bili zajedno obiđem ceo moj svet. Išli smo zajedno u Kinoteku da gledamo ciklus filmova Dastina Hofmana, pa smo gledali Taksistu, pa me vodila kući u jedno genijalno potkrovlje kod 13. bgd gimnazije. Znači ja jaču sobu do tad video nisam, a sve krcato stripovima i knjigama, svi brojevi Dilana Doga i šta sve ne, pa je onda ona došla kod mene, pa izvalila da imam albume Gastona-Gaše, pa sam joj dao da ih nosi kući da čita, al' opet svo to vreme ni u najavli nije provalila da sam stalno bio na đonovima, pa mi to bilo jako čudno, jer ipak da parafraziram Moskrija - zenice su moje bile ko najmanje tačke, i to se izvaljivalo s kilometra. Tek pred kraj mi je priznala da i ona voli ponekad trodone, pa smo uzeli par puta zajedno, te se odavali grehu požude i razvrata. Inače ona je studirala vajanje na primenjenoj, pa me i to povrh svega očaralo i pokidalo.
Sve u svemu, tih mesec i kusur dana je meni bilo ko 6 meseci, jer sam tolko bio srećan i šta sve ne da evo i dan danas to pamtim kao die beste akciju života moga, iako je od tada prošlo 20-ak godina. A još sam tada svirao i u Unisonu pa smo išli i na par koncerata, ma kažem vam ful fulova kolko su to bila dobra vremena. Ceo grad smo imali pod nogama. I onda samo jedan dan dok smo pili čaj u staklencu ja popijem preko i epi-napad i devojka se logično istraumira i jbga, kraj priče, pobježe mi Tijana. To je bio jedini put da sam plakao zbog ribe. Još me ispratila do stanice, pošto me otkačila kod nje gajbi, a ja sav u suzama, ona gleda ne mož' da veruje šta se dešava. I tek par meseci kasnije sam skontao ko joj je ćale, iako mi je često pričala o njemu misleći da ja to uveliko znam. Pa ako kojim čudom bude naletela na ovaj tekst samo da joj poručim da još uvek čuvam sva njena pisma i crteže i da skroz kontam tu priču oko ćaleta. Eto. Ašik cura, nema šta, samo jedna Tijana. :)
Naišla si kao lak oblačak,
tvoj me pogled za tren obeznani,
zaboravih ime i očinstvo,
kako mi se zovu ukućani.
Iznevjerih poput sablje tupe.
Mala moja iz Bosanske Krupe!
Sad je kasno, već mi kosa sijedi,
gledam Unu, ćuti kao nijema,
zalud lutam ulicama znanim,
sve je pusto, tebe više nema.
Ej, godine, nemjerljive, skupe!
Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe!
No comments:
Post a Comment