Sve je kao nekad, pjevaju slavuji, samo tebe, draga, na Bikavcu nema...

Plakao sam na babinoj sahrani, plakao ko kiša. A mislio sam nema šanse, jer ovi anti-depresivi što ih pijem navodno blokiraju sve jače emocije, pa se pretvoriš u pravog malog sociopatu i sve posmatraš nekako sa strane, kao da nemaš veze s tim. Još ja i govor spremio pošto nas je baka zavetovala da nikako ne dovodimo popa na sahranu, i kao aj neko da drži govor i ja spremio omanji, i sve to prošlo na nivou, te smo za kraj pustili i bakinu omiljenu pesmicu "U lijepome starom gradu Višegradu" jer je ona čitavo svoje detinjstvo provela u Višegradu, i uvek ju je ta pesma podsećala na rodni kraj. I ja kuliram, kuliram, ko u kamen da sam se pretvorio, i taman je išao onaj poslednji deo pesme gde Himzo Polovina peva:

"Evo sam ti doš'o, sjedim na Bikavcu

slušam Drina huči, novi dan se sprema

sve je kao nekad, pjevaju slavuji

samo tebe, draga, na Bikavcu nema"

I kako Himzo reče: "samo tebe, draga, na Bikavcu nema", tetka me stisnula za ruku, i cela moja filozofija o neplakanju na sahranama ode niz vodu, niz Drinu najverovatnije. I plačem ja tako, plačem, a nisam plakao pre toga pa ima sigurno 6 godina pa se valjda nakupilo. Naravno nisam ja tolko plakao za babom kolko za sobom, jer čitavo moje detinjstvo je bilo vezano za nju. I u tih 10-ak minuta kolko je to trajalo, video sam sahrane svih meni dragih osoba, i kako ću na kraju ostati skroz sam ukoliko ih ne preteknem. Od tog trenutka ja osećam nekakvu do tad nepoznatu praznina u sebi, mada su mi i tetka i majka rekle da je to normalno kad ti umre neko tako blizak da sa njim umire i deo tebe.

I još pritom par dana posle sahrane je umrla i Jadranka Stojaković, i tu sam se opet rasplakao, jer to je možda jedina javna ličnost zbog koje bi pustio suzu, ovi svi ostali mi ne bude ama baš nikakve emocije. Uostalom, njen koncert iz 2008. u septembru se odlično poklopio sa pokretanjem ovog bloga, jer sam se ja sa koncerta vratio ko ponovo rođen i mogu slobodno da kažem da mi je to najdraži koncert na kome sam bio u životu, jer emocije su ipak emocije, i retko koji muzičar i uopšte umetnik to može da izazove kod mene na taj način. Samo Branko Ćopić i Werner Herzog su mi na toj liniji, možda još poneko, ne mogu sad da se setim.

Znači, sve je izgubilo smisao pa i ovaj blog, i nisam ga obrisao samo iz razloga jer je to jedino što će ostati iza mene kada napustim telo. Osim ako ceo ovaj svet nije samo plod moje bolesne percepcije koji će se urušiti mojim nestankom. Ali za svaki slučaj treba se pripremiti za sve moguće scenarije, tako da sam ja svoju sahranu pooodavno osmislio do tančina, da svako ko bude došao može da kaže, alal vera, odlična sahrana je bila, davno nismo pohodili jednu takvu. Dakle, smatram da taj poslednji "performans" mora da bude do tančina izrežiran, jer ipak je poslednji jbga. Naravno, ne bi ja to tako radio da država Srbija nije zabranila iznošenje pepela, jer da smo mi sad u Indiji, gde nema nikakvih pravila o mestu sahranjivanja, gde država nema tapiju na telo pokojnika, ostatke moga tela bi poodavno razvukli lokalni kerovi sa lomače pored reke, a ostatak pojele ribe. Ali jbga, hrišćanstvo nameće nekakva suluda pravila a navodno živimo u sekularnoj državi. Mislim aj' ko voli da ide na ono odvratno groblje Orlovača pored magistrale? Pa bolje da si me uzidao u Ćele Kulu no u onaj beton tamo.

Al' da neko ne bi pogrešno shvatio, ne nameravam ja još da umrem, imam još par akcija da odradim, pa tek kad to sve završim onda lagano, jer život je muka a ne smrt, i ne plašim se smrti no ovoga što će da usledi. Naravno, nema svako ovakve poglede na život, većina ljudi voli život, ali bilo bi jako lepo kada bi ta većina prihvatila da postojimo i mi koji nismo ljubitelji života, i to ne kao sad nas uvatila kriza srednjih godina pa kukamo, nego od malih nogu. Ja se sećam da sam još od svoje 12. godine otprilike razmišljao kako da se izvučem iz ovog sranja što bezbolnije. Jer uvučeni smo u nešto što nismo sami birali i odma' nam je u startu rečeno da mora da se ide do kraja, da je samoubistvo NO, NO, što u prevodu znači da smo osuđeni da dočekamo sve te užase starosti i bolesti. E ja to vala jok, i nema autoriteta koji će da me ubedi u suprotno, jer sam 14 meseci bio svedok kolko se mučila moja baka onako nepokretna, svaki dan prizivajući smrt.

Dakle, svako treba da ima pravo da sam odlučuje o svojoj sudbini, jer hteo to neko da prizna ili ne, svi smo mi sebi najpreči. I te priče kao, jao samoživ si, uništićeš živote svojih najmilijih i slično, to sve pada u vodu, jer šta ja sad treba? Da živim 100 godina u paklu da nekog ne bi povredio? Nema šanse. Ljudi jednostavno moraju da shvate da je to moja lična odluka, dakle po svojoj volji ja biram taj put, i šta tu ima sporno? Prihvatite me takvog kakav jesam il' nemojte. Kraj priče. Ende das ende.