Još ka malo dite bia sam dobar u matematici, pa su me slali po onim takmičenjima, al' nikad nisam uspia da prođem dalje od gradskog, jer sam bio jako nesiguran u sebu te sam svaki svoj rešeni zadatak opsesivno proverava i po 3-4 puta, i tako gubia dragoceno vrime pa nikad nisan uspeva da završin sve zadatke. Isto je bilo i u školi, tako da je moja propast bila neminovna. Imao san najviši IQ u razredu i uvek se dičia time, ali me to nikako nije učinilo boljim đakom, vazda sam bio "vrlo dobar". Tek mnogo kasnije sam skonta da taj moj IQ nije igrao zapravo nikakvu ulogu, jer kad sam pogleda kakav mi je zapravo bio sastav odeljenja u osnovnoj na Vidikovcu shvatia san da u takvoj sredini i nije bio neki preterani uspeh imati najveći IQ, jer ekipa je bila, al' bez zajebancije, sve od zla oca i rđave matere uz par časnih izuzetaka.
Tek kasnije, u gimnaziji, saopštili su nam rezultate IQ testova i ja san ima 125 i bia "natprosečan". NADprosečan (odzvanjala je ta reč u glavi Pere Mitića), to je meni tada zvučalo ka UBERmensch, tako da mi je ego samo tako rastao, te san se kurčia okolo kako sam mnogo pametan al' eto jbga škola mi ne ide nikako jer je pravljena za priproste đake-pešake, bubalice, redikule, a ja vazda bio dubokomisleća osoba sa višim ciljevima. Par godina kasnije me buraz od strica skroz spustia na zemlju kada mi je saopštia da je njemu IQ 148 i da ručava u menzi, doduše tačno na ivici menze al' menza je ipak menza, te ne moraš da lutaš oko faksa ko klošarčina i da jedeš pogačice s čvarcima.
Šta sam htia reć...mož' ti da imaš taj IQ koliki oćeš, al' džaba ti sve ako si glup i lenj, a ja definitivno jesam glup i teeeško lenj, mislim da sam u lenjosti čak i među NADprosečno lenjima, jer da nisam ne bi završio ovako kako sam završio, zar ne, ZAR NE? :)
No comments:
Post a Comment